Istorija aikidoa
|
|
Tvorac Aikidoa je Morihej Ujeshiba roden 14. decembra 1883. godine. |
Tvorac Aikidoa je Morihej Ujeshiba.
Ucio je aiki-ju-jutsu u Daito skoli od 1911. do 1916. godine, kada je dobio diplomu ove skole. Ovaj period je bio vrlo vazan u Ujeshibinom zivotu i stvaranju aikidoa. Kao 18-ogodisnjak odlazi u Tokio, gde je trebao da postane veliki trgovac. Pošto je danju radio, nocu je poceo da uci ju-jutsu u Kito skoli.
Vremenom ljubav prema budo vestinama premasuje ambicije i Ujeshiba skolovanjem postoje veliki ekspert borilackih vestina, ali ga nijedna nije zadovoljila. U svima je bilo previse nasilja, previse povredenih i mrtvih. Uješiba je smatrao da borbu ciji je cilj da povredi ili ubije protivnika treba zabraniti. Protivniku treba samo pokazati da je upotreba fizicke sile nepotrebna. Shodno tome je i stvorio Aikido 1925., u svojoj 42. godini zivota. Ujesiba je ucinio veliki skok iz ju-jutsu, drugim recima od tehnike borbe, ka Do sistemu – neborilackoj vestini. Ispocetka Aikido je bio tajna vestina, poznata samo malom broju ljudi. Razlog je bio jednostavan: Ujeshiba nije zeleo da da ljudima vestinu koja se mogla zloupotrebiti, posebno ne u periodu Drugog svetskog rata.
Od 1948.godine Aikido se naglo prosirio po svetu. Vremenom, narocito posle smrti Moriheja Ujeshibe 1969. godine, formiralo se nekoliko stilova aikidoa.
Izvorni aikido i dalje razvijaju majstori kao sto su: Tabashi Abe, Morihiro Santo, Hiroshi Tada, na celu sa Morihejevim sinom, Kishomaru Ujeshibom, u okviru AIKIKAI federacije.
Gozo Shioda je osnovao 1955. godine Joshinkan Institu za aikido, koji je vodi sve do svoje smrti 1994. godine. Danas IJAF vodi Cutomu Ciba. Poznati majstori ove skole su Kjonci Inoue, Takashi Kushiba, Sieshi Tekada.
Kendi Tomiki je 1930. godine ucio aikdo kod Ujesibe. Tomiki je profesor fizickog vaspitanja na Vaseda univerzitetu, a vodi AIKI sekciju pri Kodokanu. Smatra se da je Tomiki tvorac modernog stila odbrane u dzudou. On je pokusao da spoji aikido i dzudo.
Ostali poznatiji stilovi su: daito-rju stil koji neguje Nakamura, joseikan stil (Micozuki), korido stil (Harai), takeda-rju-takeda i tendo-rju stil (Kenji Shimicu).
Realni aikido
Kao i u drugim borilacikim vestinama i u aikidou postoji vise stilova. Svaki majstor koji je dostigao svoj vrhunac u poznavanju vestine maksimalno unosi svoju kreativnost, svoje elemente i sklonost ka odredenim tehnikama.
Ljubomir Ljuba Vracarevic crni pojas 10. dan SOKE, tvorac Realnog Aikidoa, proveravajuci i menjajuci naucene aikido tehnike, imao je samo jedno pitanje na umu – da li je i koliko tehnika primenjiva u samoodbrani. Trenirajuci kod najboljih svetskih majstora borilackih vestina, upoznao se sa njihovim stilovima, izdvojio je nekoliko stotina tehnika tradicionalnog aikidoa i odstranio mistifikaciju i religiozne elemente smatrajuci ih neprikladnim balkanskom duhu, a usvojio je i do perfekcije doveo, elemente koji tehnikama povecavaju efikasnost i primenjivost u realnim zivotnim situacijama.
Tako je stvorio novi stil aikidoa – Realni Aikido. To je prakticna i efikasna vestina samoodbrane koja primenjuje superiorne odbrambene tehnike zasnovane na zakonima prirode. Ujedno je i denfanzivan, izuzetno fleksibilan sistem odbrambenih tehnika cije osnovne karakteristike su: brza i pravovremenost reagovanja, uklapanje u protivnikov napad, kontinuitet izvodenja tehnike i potpuna zavrsna kontrola napadaca, pomocu specificnih poluga. Fleksibilnost tehnika omogucava da se rad prilagodi konstituciji pojedinaca i zahtevima trenutne situacije, cime se postize maksimalna efikasnost u primeni ove vestine.
Realni Aikido je dostigao vrhunac u upoznavanju odbrane od vise napadaca. Osnovna karakteristika je konstantno, fluidno i racionalno kretanje, za vreme koga se izvode efikasne tehnike koje omogucavaju vrlo sigurnu i kvalitetnu samoodbranu. Posebna paznja se obraca na odbranu od naoruzanog napadaca, narocito kada su u pitanju noz ili pistolj, sa bliskog odstojanja.
Izuzetno vazan deo realnog aikidoa je zavrsna kontrola protivnika, što predstavlja jednu od specificnosti ove vestine.
Osnovna postavka Realnog Aikidoa je da se efikasno savlada protivnik, a da se pri tom fizicki ne povredi.
Starosnog ogranicenja za bavljenje ovom vestinom nema. Pogodna je za rekreativno vezbanje odraslih, pozitivno utice na razvoj psihofizickih osobina i motorike dece, a zbog svojih specificnih odlika, realni aikido je izuzetno pogodan za obuku telohranitelja i specijalnih jedinica vojske i policije.
Ljubomir Ljuba Vracerevic (6. maj 1947. Varazdin) majstor realnog aikidoa, crni pojas 10.Dan,
Aikido-om je poceo da se bavi 1968. god. Do tada je trenirao judo i ju-jutsu i stekao zvanje majstora ovih vestina. Godine 1969. osniva prvi aikido klub u Jugoslaviji. Usavrsava se kod majstora Hiroshi Tade (9. Dan). Zvanje majstora stice 1971.god. Programi specijalne obuke vojske, policije i telohranitelja, doneli su mu medunarodnu reputaciju. Godine 1979-80. obucavao je telohranitelje jugoslovenskih ambasadora, 1980-82. obucavao je telohranitelje predsednika Zimbabvea, Roberta Mugabea.Od 1982-1985. zivi u Libiji, obucavajuci specijalne jedinice i licno obezbedenje predsednika Moamera el Gadafija. Pocetkom 1986. osniva Aikido savez Jugoslavije, koji okuplja 55 klubova u zemlji.
Vracarevic je prvi put boravio u Japanu 1978. trenirajuci kod Kishomaru Ujeshibe (10.Dan), sina osnivaca aikidoa Moriheja Ujeshibe. Uvazavajuci znanja japanskih majstora, Vracarevic je težio svom stilu rada.
Tokom drugog boravka u Tokiju, 1993. Joshinkanu, Vracarevic je imao cast da od Gozo Shiode (10. Dan) licno, primi sertifikat o ucescu na seminaru, kao potvrdu prihvatanja realnog aikidoa od strane velikog Shiode. Mesec dana kasnije, dobio je dozvolu da poseti Carsku palatu, i tom prilikom je razmenio iskustva sa glavnim instruktorom carske garde.
Ljubomir Vracarevic 1993.god.u Beogradu osniva Svetski centar realnog aikidoa, organizaciju koja usmerava rad klubova realnog aikidoa u inostranstvu. Danas u 25 zemalja clanica radi 190 klubova. Po masovnosti se izdvaja Ruska Federacija , u kojoj uspešno rade klubovi u 40-ak gradova. Prvi seminar realnog aikidoa u Rusiji je održan 1989.god. u Ekaterinburgu, gde je osnovan i prvi klub. U dosadasnjoj karijeri majstor Vracarevic je odrzao 28 saveznih i preko 70 internacionalnih seminara realnog aikidoa. Kroz njegovu skolu je prošlo 120 000 ucenika sirom sveta i iskolovano je 180 majstora realnog aikidoa. Posebnu oblast pedagoskog rada predstavljaju decije skole realnog aikidoa, za uzrast od 5-12 godina, u kojima se radi po posebnom programu, prilagodenom psihofizickim mogucnostima dece, sto daje odlicne rezultate.
Ljubomir Vracarevic je autor 12 knjiga i video kaseta iz realnog aikidoa i specijalne samoodbrane. Znacajni naslovi su: "Aikido", "Samoodbrana od noza" , "Od pocetnika do majstora", "Obucavao sam telohranitelje" , " Realni aikido" (trojezicno izdanje). Za svoj rad dobio je niz domacih i medunarodnih priznaja, od kojih izdvaja specijalno priznanje Evropske budo akademije, Plaketu Beograda za izvanredne sportske rezultate i orden ruske armije za obuku specijalnih jedinica "Alfa" i "Kobra". Poslednje i najznacajnije u nizu priznanja, stiglo je iz Moskve. Ruska Akademija nauka o Zemlji izabrala je majstora Vracarevica za svog redovnog clana. On je jedini Evropljanin kome je dodeljeno zvanje akademika aikidoa.
Od 1996.god. Ljubomir Vracarevic je profesor po pozivu na Visoj skoli za sportske trenere beogradskog Univerziteta, za oblast realni aikido. Pocetkom 1998.god. u Beogradu je pocela sa radom njegova skola za profesionalne telohranitelje.
Na ceremoniji Kuce slavnih 2003. godine (The United States Martial Arts Hall of Fame 2003), odrzanoj 9. avgusta u Dalasu, Teksas, majstoru Ljubomiru Vracarevicu dodeljeno je najvece zvanje u borilackim veštinama : 10. DAN – SOKE , kao tvorcu stila realni aikido. Ovim unapredenjem, najvisim u svetu borilackih sportova i vestina, Ljubomir Vracarevic je usao u malobrojan krug osnivaca stilova i izabranih vrhunskih svetskih majstora. Majstor Vracarevic je postao clan Internacionalnog saveta velikih majstora (International Martial Arts Headfounders Grandmasters Council), i njihov direktor za Srbiju i Crnu Goru. Institucija Kuca slavnih postavila ga je za direktora za nasu zemlju.
Dzudo
Dzudo (Judo) je kreacija japanskog ucitelja fizickog vaspitanja, doktora Kanoa (Jigoro Kano). Kao ekspert dzudzice (jujitsu), drevne japanske borilacke vestine ciji nastanak datira oko 230 godine pre Hrista, Kano je osnovao novu skolu borilackih vestina koju je nazvao Kadokan dzudo.
Termin dzudo je zapravo nastao od japanskih termina ju - koji znaci neznost, mekocu, fleksibilnost i do - koji znaci put, nacin, ucenje. Osnova dzudoa je da se protivnikova tezina, snaga i zamah iskoriste protiv njega, te da se protivnik izbaci iz ravnoteze, obori i zadrzi u tom polozaju.
Skola Dr. Kanoa je 1886. godine nakon pobede na turniru sa vodecom skolom dzudzice dozivela veliku popularnost i od tog trenutka postala deo jepanskog programa fizickog obrazovanja.
U Evropi se dzudo pojavio veoma brzo. Vec 1902. godine studenti su u Parizu na akademiji ucili dzudo. Prvo Evropsko prvenstvo odrzano je 1934. godine. Madjunarodna dzudo federacija (International Judo Federation) je osnovana 1951. godine, a 1956. god. odrzano je prvo svetsko prvenstvo.
U Tokiju 1964. godine na Olimpijskim igrama Japan je, kao domacin, dobio pravo da uvrsti jedan novi sport u program igara - izabran je dzudo. Njegova popularnost u svetu od tada raste i mada se na narednoj Olimpijadi nije nasao na programu, od 1972. god. kada su igre odrzane u Minhenu, dzudo je redovao na programu Olimpijskih igara. Od 1992. godine na igrama u Barseloni dzudo je bogatiji za takmicenja u zenskoj konkurenciji.
NInjutsu
Nindjucu je ratnicka vestina nastala u Japanu tokom mnogobrojnih ratova.Nindje su poreklom aristokrate, koje su morale da se, posle poraza njihove vojske, povuku u planine, u ilegalu, i pocnu tzv. gerilski nacin borbe. Progonjeni od strane pobednicke vojske morali su da promene imena i da prilagode svoje ratnicke vestine novonastalim uslovima borbe. Nindje smatramo prakticarima vojničkih vestina, strategije kao i politickih i religioznih misljenja, cesto suprotnim vladajucim strujama.Postojalo je više od 70 nindja porodica (klanova), najvecim delom u Iga i Koga oblasti. Imena nekih istaknutih porodica i pojedinih nindji mozete naci u Densho zapisima. ( kratka istorija nindji ). O osnovnim oblastima treninga, raznih nindja porodica mozete procitati ovde . Danas se, unutar Budjinkan dodjo-a, vezbaju stilovi 9 nindjucu skola. To su:
Togakure-ryu Ninpo
Gyokko Ryu Koshi-jutsu
Kukishinden Ryu Hapo Hiken-jutsu
Shindenfudo Ryu Dakentai-jutsu
Gyokushin Ryu Ninpo
Koto Ryu Koppo-jutsu
Takagiyoshin Ryu Jutai-jutsu
Gikan Ryu Koppo-jutsu
Kumogakure Ryu Ninpo
Direktan naslednik borilacke tradicije ovih skola je Soke Masaaki Hatsumi (Soke Hisamune).
Rođen je 1931 u gradu Noda, Chiba Prefektura. Borilacko ime: Tetsuzan. Ucio je kod Soke Toshitsugu Takamatsu-a, "poslednjeg prakticno-borilackog Nindje", i nasledio Togakure ryu Ninpo i ostalih od 9 skola Ninpo-a. Takodje je nasledio titulu Soke-a ovih Kobudo (starih ratnickih umetnosti) i osnovao Budjinkan Dodjo. Poznat kao "Master of Ninja" ; primio je mnoge nagrade u Japanu i sirom sveta. Mnogi ljudi putuju u Japan da bi ucili od njega.
TaeKwonDo
TaeKwonDo je moderan borilački sport poreklom iz Koreje. Borilacke veštine u toj zemlji imaju izuzetno dugu tradiciju o cemu svedoce razne arheoloske iskopine i drugi istorijski spomenici od kojih su neki stari i po 2000 godina. S tim u vezi, dovoljno je navesti murale iz grobnica dinastije Koguryo na kojima se vide goloruki borci u karakteristicnom stavu, i dve cuvene figure na ulazu u pećinu Sokkuram kod grada Kyungju, koje izvode dvostruki blok "keumgang makki" koji se I danas koristi u TaeKwonDo-u.
Premda vuce korene iz tradicionalnih vestina koje su se praktikovale vekovima (Hwarangdo, Taekyon, Subak i dr. - ima ih ukupno 31), sam TaeKwonDo je stvoren nakon Drugog svetskog rata na inicijativu vlade Juzne Koreje koja je u tom cilju okupila celnike najpoznatijih borilackih stilova, ali i istoricare, lingviste, filozofe i dr. Polazeci od bogatog nasledja, a imajuci u vidu zahteve danasnjice, oni su, oslanjajući se na savremena naucna saznanja, izvrsili izbor i sistematizaciju najefikasnijih tehnika i kreirali borilacki sistem po meri coveka XX, odnosno, sada vec XXI veka. Narocito je vazno istaci da je, uz japanski Judo, TaeKwonDo jedina istocnjacka borilacka vestina koja je postala olimpijski sport. Nakon što se uspešno dokazao kao demonstracioni sport na Olimpijadi u Seulu 1988. godine i Barseloni 1992. godine, TaeKwonDo je na poslednjim Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine konacno postao i zvanicna olimpijska disciplina.
Ono po čemu je TaeKwonDo nadaleko poznat i po cemu se razlikuje od Karatea i drugih srodnih disciplina je odlična nozna tehnika, sa cestim udarcima u skoku. Udarci nogama u skoku su deo korejske tradicije i nekada su sluzili za obaranje konjanika iz sedla, a danas se koriste zbog svoje brzine i eksplozivnosti, kao i radi usavrsavanja tehnike. TaeKwonDo-ovci rado demonstriraju svoju vestinu na javnim nastupima - uvezbani majstori su u stanju da u jednom jedinom skoku zadaju i po 4 udarca nogama i slome isto toliko dasaka, da preskoce preko glave partnera koji stoji uspravno i pritom razbiju nogom dasku, da uz okret od 360 stepeni u skoku nogom skinu jabuku sa glave partnera i slicno.
U nasoj zemlji TaeKwonDo se vezba od septembra 1979. godine, i za to vreme ostvareni su zapazeni rezultati ukljucujuci i vise medalja sa svetskih i evropskih prvenstava. Postoji blizu 50 klubova od kojih je vecina u Srbiji a manji deo u Crnoj Gori i redovno se odrzavaju drzavna, republicka i druga prvenstva.
Brazilski jiu jitsu
Pocetkom XX veka na kontinente Severne i Juzne Amerike dolazi veliki broj japanskih doseljenika, a medu njima i instruktor Japanskog jiu-jitsu-a, Esai Maeda, koji se nastanjuje u drzavi Para u Severnom Brazilu. Tu upoznaje Gastao Gracie-a, uticajnog biznismena, koji mu pomaže oko resavanja brojnih poteskoca prilikom doseljavanja. U znak zahvalnosti Maeda, takode poznat pod nadimkom "Count Koma", pocinje da poducava tradicionalni Japanski jiu-jitsu Carlos Gracie-a, najstarijeg sina Gasao-a.
Najmladi sin i osmo dete Gastao-a i Celasina-e, Helio Gracie je uvek bio veoma fizicki slabasno dete. Kada je imao oko 14 godina on odlazi da zivi kod starije brace koji su ziveli i poducavali jiu-jitsu u opstini Botafogo, Rio de Janeiro. Sledecih nekoliko godina on je proveo samo u posmatranju njihovih treninga, narocito Carlos-ovih, jer su doktori preporucili da drze Helio-a sto dalje od bilo kakvih fizickih aktivnosti. Jednoga dana, kada je imao 16 godina, na trening je dosao jedan ucenik, medutim njegov stariji brat Carlos nije bio prisutan. Helio, koji je zapamtio sve pokrete i objasnjenja svog brata, ponudio se da odrzi cas. Kada je trening bio zavrsen, Carlos je stigao i izvinjavao se uceniku zbog svog odsustva. Ucenik je odgovorio: "Nema problema. Veoma sam uzivao u casu koji je vodio Helio i voleo bih da nastavim dalje treniranje sa njim." Carlos se slozio sa time i Helio je postao instruktor.
Helio je ubrzo shvatio da neke tehnike, koje je zapamtio gledajuci Carlos-ova poducavanja, nisu za njega baš bile lake za izvodenje. Tada je poceo da prilagodava pokrete svom slabasnom telu, improvizujuci nacin izvodenja pojedinih tehnika. Odlucio je da raskine sa tradicionalnim jiu-jitsu-om koji je njegov brat naucio i poducavao, tako je roden Gracie Jiu-Jitsu. Carlos i Helio razvijaju vestinu koja je oslobodjena rituala i neprakticnih tehnika prilagodivsi je sto vise realnoj borbi. Polazeci od toga da se u vecini borbi dolazi u klinc i zavrsava u parteru, oni razvijaju tehnike izbegavanja protivnikovih udaraca, ulazaka u klinc, obaranja i finisiranja raznim polugama i davljenjima. Carlos i Helio, su bili sitne grade, tako da su tehnike prilagodavali sebi, dajuci akcenat formama tela i tackama oslonca, a ne snazi i brzini.
1925. godine Carlos Gracie, je uz pomoc svoje brace osnovao prvu Gracie Jiu-Jitsu Academy u Rio de Janeiro-u. Braca Gracie nakon nekoliko demonstracija i ulicnih borbi pocinju da grade svoje ime i postaju poznati širom Brazila. Iako se Carlos priznaje kao tvorac Brazilskog Jiu-Jitsu-a, Helio je imao najveci uticaj na dalji razvoj ove vestine.
Moze se reci da je ovaj vid borbe u potpunosti delo Gracie familije. Vremenom kako se Gracie Jiu-Jitsu omasovljavao i kako su se pojavili i drugi veliki majstori, ova vestina polako pocinje da izlazi iz ruku familije Gracie. Veliki majstori poput brace Machado, Flavio Bearing-a i ostalih, pocinju i sami da poducavaju Gracie Jiu-Jitsu, otvarajuci svoje akademije tako doprinoseci jos vecem razvoju ove vestine. Termin Brazilski Jiu-Jitsu se u svetu koristi kao naziv za vestinu koja se razlikuje od tradicionalnog japanskog jiu-jitsu-a, dok se u samom Brazilu ova vestina naziva jednostavno Jiu-Jitsu.Helio Gracie, prvi sportski heroj Brazila, bio je cuven po svojim borbama i to uvek sa ljudima mnogo krupnijim od sebe, ukljucujuci tu mec sa svetskim sampionom u rvanju, Wladek Zbyszko i borbu sa drugim jiu-jitsu borcem sveta, Kato-om, koga je Helio pobedio davljenjem u sestom minutu.
Ova pobeda mu je omogucila da ude u ring sa svetskim sampionom, Masahiko Kimura-om, najboljim Judokom svih vremena, nikad porazenim u Judo takmicenjima. Mec je odrzan na prepunoj Marakani, gde su prisustvovali Predsednik i Potpredsednik Brazila.
Kimura je izjavio da ce Helio-a smatrati za pobednika ako ovaj izdrzi 3 minuta sa njim, jer je razlika u kilazi bila ogromna (Kimura je imao blizu 90 kg, a Helio jedva 60 kg).
Borba je trajala punih 15 minuta pre nego sto ja Kimura uspeo da izvede Helio-u polugu na ruci. Helio nije hteo da preda mec tako da mu je Kimura polomio ruku, ali on i dalje ne priznajuci poraz zeli da nastavi mec. Carlos koji je bio u Helio-vom uglu, bacio je peskir i priznao pobedu Kimura-e. Nakon meca Kimura je izjavio da je bio impresioniran Helio-vom voljom da pobedi i kao velikog borca poziv ga da dode u Japan. Danas, Helio kada govori o tom mecu, kaze da mu je jedan od najznacajnijih dogadaja u zivotu bila cast da se bori sa Kimura-om, najboljim Judokom svih vremena.
Karate
Gde su koreni karatea? Gde je nastala ta drevna borilacka vestina? Kako i kada? Odgovore na ova pitanja mozemo potraziti u starim knjigama i u knjigama novijeg datuma. Slavni akademci karatea (osnivaci najznacajnijih skola karatea u svetu) pisali su o istorijatu karatea. Uglavnom se podudara ono sto je napisano.
Utacaj evropske borilacke tehnike prosirio se i na Aziju, posle osvajackih pohoda Aleksandra Makedonskog na Indiju 336-323. godine pre nase ere. Kroz indijske borilacke vestine prozima se uticaj Persije. Borilacke tehnike se sire celom Azijom. Najvise su u tom sirenju pomogli budisticki svestenici. Uzmimo na primer Tajland ili Javu. Popularan tajlandski stil boksa itd.
Kada je ta indijska borilacka vestina uvedena u veliku Kinu ona se stopila u borilacku vestinu koja je imala prvobitno za cilj da se sacuva zdravlje i dobila je naziv Tai chi chuan. Dva stila indijski i kineski stvorila su drevnu vestinu borbe pesnicama.
Osnivac zen budizma (Bodidarma) bio je kraljevske krvi. Imao je privilegiju da uci drevne borilacke vestine kao mladic. Na poziv cara dinastije Lijang (520. godina pre nase ere) putovao je celom Kinom i meditirao. Taj oblik meditiranja zvao se "devetogodisnje gledanje zida". To je cinjeno u najpoznatijem manastiru Saolin.
Bodidarma je poducavao svoje sledbenike (svestenike-monahe) ocuvanju zdravlja. Taj sistem se zvao "18 nacina lo-hana". Sve ce te metode nesto kasnije znacajno uticati na kineske metode borbe. Tih metoda je bio na desetine i one su primenjivane tokom perioda gradjanskih ratova izmedju raznih dinastija. Od tih prvobitnih vestina postojao je kakuteidzicu (kaiko). Interesantno je reci da, kada su Kinu napali Mongoli (koji su vise cenili fizicku snagu i imali svoj stil borenja "mongolsko rvanje"), ipak ljudi su vise cenili tehniku i brzinu, a prezirali mongolsko rvanje i uzdanje u snagu. Zatim se javlja jedna interesantna vestina napada pesnicama zvana kenpo. Tada su privilegije imali pripadnici ratnicke klase da treniraju gikeki, a narod je mogao da trenira samo kakuteidzicu. Sintezama kakuteidzice i gikekija nastao je kenpo, koji je imao i snagu i brzinu. A jos vecim usavrsavanjem nastaje tai ci cuan. Glavni general dinastije Ming (Ci Ci Kuang) 1528. godine kombinuje sve vestine borenja pesnicama iz 16 starih i modernih skola, pa je stvorio standardni nacin borbe nazvan "32 pozicije borbe". Taikjokuken (tai ci cuan) se modifikuje. Postaje koristan u ratu, pa postaje dobar sistem ocuvanja zdravlja, izdrzljivosti i borilackog duha. Mogu da ga bez problema treniraju i mladi i stari, deca i zene. Kineska vlada ga je odmah preporucila kao važan predmet u borilackim vestinama.
Iz Kine borilacke vestine prelaze na Okinavu. Poznati plemic Nakajama (1429) godine silom je ujedinio sva glavna ostrva na Okinavi. Prethodno je nekoliko plemica stalno bilo u sukobu. To je period dinastije Ming (u Kini), a Muramasi (u Japanu). Godine 1329. kineski emigranti masovno naseljavaju Okinavu. Razvija se trgovina. Borilacke veštine iz Kine i Japana, u pocetku nisu bile puno omiljene. Zasto? Zato sto je tamo vladao mir, sa naprednom budistickom kulturom. Medjutim, harmonican mir narusavaju trupe iz Japana koje je poslao Sacuma. Kao talac uzet je princ sa Okinave, a u glavnom gradu Okinave uspostavlja se policijska kontrola. Sva vojnicka klasa je zabranjena. Oruzje je konfiskovano, pa je zbog tog u borilackim vestinama Okinave, koriscen sistem odbrane stapom, toljagom i golom rukom (tode ili samo te). Jedan instruktor je upotrebio rec KARA-ate (1905. godine) umesto tode. A veliki reformator karatea Gicin Funakosi oko 1930. godine je dao pravi naziv prazna ruka. Dakle, osnovni princip je bio braniti se od neprijatelja praznih ruku, bez ikakvog oruzja. U ovom slucaju, ovakvim nacinom borbe, um se mora osloboditi zlih misli. Govorilo se "prazna dolina prenosi zvuk", "forma je praznina, a praznina je forma". Karate je najosnovnija borilacka vestina bez oruzja. Okinavljanski karate, taj rani karate, sastojao se od tri osnovna stila. Iz glavnog grada Okinave Surija potekao je stil karatea pod nazivom SURI-TE. Drugi grad u susedstvu zvani NAHA dao je stil NAHA-TE, a treci grad Tomari - stil TOMARI-TE. Iz svakog naziva pojavljuje se reč TE i znaci "saka". Bez obzira na blizinu ovih gradova, svi stilovi se razlikuju medju sobom: u prvom tj. suri-te stilu preovladjuju pravolinijski pokreti i direktne tehnike, u stilu naha-te imamo vise kruznih kretnji, dok tomari-te je uzeo elemente iz oba stila. Ispocetka, vlasti su strogo zabranjivale da se vezba karate, ali on se ipak praktikovao i vezbao u strogoj tajnosti. Nešto kasnije dozvoljeno je treniranje karatea i ono je uvedeno i u skole.
Gospodari Okinave (japanski vladari) bili su opcinjeni karateom pa su od okinavljanskih karate majstora trazili da javno izvode demonstracije. Za to je odredjen slavni Gicin Funakosi, koji je, pocevsi vezbanje kod dva odlicna karate instruktora, imao ogroman talenat. Demonstracije su bile izuzetno uspesne, pa je Gicin Funakosi promovisao karate i u Japanu. U Japanu je osnovan prvi slavni centar za treniranje karate vestine i zvao se Sotokan centar.
Interesantno je napomenuti da je Gicin Funakosi poducavao nekoliko talentovanih ucenika, pa su oni kasnije osnovali vlastite stilove karatea. I drugi okinavljanski sensei su dosli u Japan i takodje osnovali vlastite stilove. To se dogadjalo 1930. godine. Danas postoji vrlo mnogo razlicitih stilova karatea, ali najpoznatiji danas su:
1. SHOTO-KAN: Osnovao ga okinavljanski sensei Gicin Funakosi. Stil u sebi ima tragove Suri-te stila i razvio se do vecih dometa. Danas Sotokan stil ima ogroman broj sledbenika u celom svetu.
2. WADO-RYU: Osnovao ga jedan od najstarijih Funakosijevih ucenika, pokojni Hironori Ocuka. Stil obiluje sa puno tehnike i eskiviranja. Snaga udaraca postize se trzajem zgloba.
3. SHITO-RYU: Osnovao ga okinavljanski majstor karatea Kenva Mabuni. Sensei Mabuni je bio Funakosijev savremenik. Karakteristike ovog stila je u tome, što se u njemu koriste pravolinijski i kruzni pokreti. Stil Sito-rju ima najvise kata u odnosu na ostale stilove.
4. GOJU-RYU: Ovaj stil je osnovao majstor karatea sa Okinave koji je bio Funakosijev i Mabunijev savremenik – Codjum Mijagi. Ovaj stil je ocigledno zasnovan na kruznim kretnjama Naha-te stila. U ovom stilu postoje posebne vezbe za sticanje snage tela.
Pored ova cetiri stila imamo jos 6 drugih stilova karatea:
SHUKO-KAI: Nastao je iz Mabunijevog Sito rjua. Razvio ga je njegov najbolji ucenik Godiro Tani. On je prepun ideja za razvoj snage.
SHOTO-KAI: Osnovao ga je Funakosijev ucenik Sigeru Egami. Slican je ranijim oblicima Sotokan stila, ali i neobican za karate, jer ima mekan pristup razvoju snage.
GOJU-KAI: Osnovao ga je najstariji ucenik Mijagijev iz Japana Gogen Jamaguci zvani Macka. Zasniva se na metodama Gođu rjua.
KYOKUSHINKAI: Osnovao ga je korejski majstor karatea Masutacu Ojama. Razvijen je iz Sotokana i Godju kai. On predstavlja originalan i snazan stil karatea sa koriscenjem i pravolinijskih i kruznih tehnika. Karakteristika ovog stila je – slobodno sparingovanje.
SANKU-KAI: Osnivac ovog stila je Josinao Nanbu, koji je ranije vezbao Sukokai stil. Ovde se koriste kruzni pokreti i ima originalan program kata.
ISHIN-RIYU: Osnovao ga je Ticky Donovan. On vazi za jednog od najboljih trenera na svetu modernog karatea. Ovaj stil se zasniva na iskustvu stilova Sotokana, Vado rjua i Kjokusinkai.
Karate se iz Japana prosirio u sve zemlje sveta. Njegov internacionalni razvoj je u rukama velike svetske unije WUKO (WKF). Medjunarodni olimpijski komitet je priznao ovu svetsku karate organizaciju.
ECLECTIC FIGHTING SYSTEM
EFS je boralicka vestina koja je nastala iz potrebe za univerzalnim sistemom koji pokriva sve distance borenja (udaracko-rvacki stil). Sastoji se iz najboljih elemenata više borilackih vestina (Wingh Chun Kung Fu; Boks; Kick Boks; Judo; Brazilski Jiu Jitshu; Filipino-Indonezanski sistemi /Arnis, Kali, Escrima/...). Sistem je osnovao Borislav Cosic, instruktor sa velikim teorijsko-prakticnim iskustvom iza sebe. Akademija EFS je pocela sa radom u Beogradu 1998. godine i kroz nju je prosao veliki broj studenata koji su stekli velika prakticna saznanja.
U svetu borilackih vestina postoji more razlicitih sistema koji se bave nekim od segmenata umetnosti borenja. U proslom veku nestala je sva mistika koja obavija tradicionalne sisteme i jos samo nedouceni veruju u savrsenstvo jednog sistema. Tajni vise nema.
Oni koji su upuceni u ovu problematiku shvataju da svaka od vestina pokriva samo jedan segment mozaika borenja. Upravo iz ovoga proizilazi potreba za EFS-om.
IZ CEGA SE SASTOJI EFS?
Wing Chun Kung Fu je tradicionalna kineska borilacka vestina nastala zbog potreba gerilskog ratovanja u uslovima zabrane nosenja oruzja. Glavni postulat je: ¨Minimum napora, maksimalni efekat¨. Indikativno je da je glavni pecat ovoj vestini dala zena Ng Mui, koja je uspela tehnikom da prevazidje fizicku superiornost muskarca.Legenda kaze da je covek uspeo da nadje put i nacin da se jacoj fizickoj sili nasmeje u lice. Najjace oruzje Wing Chun-a je poznavanje borbe u trapping distanci u kojoj su glava, laktovi i kolena glavno oruzje. Ova bliska distanca je za coveka neprirodna te on tezi da se iz nje izvuce ili da udje u klinc. Zato je ona postavljena kao temelj naseg sistema.
Boks i Kick Boks su dobro poznati siroj javnosti. Iz njih smo preuzeli rucne i nozne tehnike udaranja sa duze distance.
Judo i Brazilski Jiu Jitshu - rvacki sistemi koji su u poslednjih deset godina u svetu realnog borenja izazvali pravu revoluciju (pojavom the Ultimat Fight-a). Nije dovoljno znati samo udaracke tehnike, vec je potrebno snalaziti se i u parteru: ¨Borba se gubi iz dva razloga: nedostatak fizicke spreme i nepoznavanje distance na kojoj se boris!¨- Bruce Lee.
Arnis, Escrima, Kali - Filipino-Indonezanski borilacki sistemi u kojima je dominantno borenje oruzjem (palice, nozevi), ali postoje i tehnike praznih ruku (destrukcije i napadi na nerve).Zakljucno sa najboljim elementima ovog sistema zaokruzene su sve distance borenja!
ARSENAL: Iz elemenata od kojih se sastoji EFS moze se zakljuciti da je on dominantno udaracki sistem. Veca efikasnost akcije se ostvaruje udarcem ili sutem i vaznija uloga u borbi se pridaje njima. Ipak postoje situacije kada je bolje i efikasnije dejstvovati nekom drugom tehnikom i taktikom. Tada se primanjuju bacanja, poluge i gusenja.
ORUZJE: U nasem borilackom sistemu bitno mesto zauzimaju palice i nozevi. Tehnike su visoko efikasne, realne i atraktivne, a specificno im je medjusobno preklapanje kao i preklapanje sa tehnikama bez oruzja.Sve je spojeno u jednu celinu tako da i pored svoje ocite koristi, oruzje poboljsava tehniku praznih ruku: skracuje vreme reakcije, izostrava pokrete...
SENZITIVNOST: Pored standardnih metoda treniranja, u EFS-u postoje posebne vezbe senzitivnosti: CHI SAO (Wing Chun) i HUBAD (filipinskih sistema). Pored bespotrebne mistifikacije, ove vezbe ne poseduju nikakvu magiju ni mistiku. Posle uspostavljenog fizickog kontakta sa protivnikom moze se osetiti ugao napada, snaga i brzina pokreta. Na osnovu dobijenih informacija putem ovih tehnika cinimo efikasno protivdejstvo po principu: minimum napora, maksimum efikasnosti!
STRESS FIGHTING:Borenje pod stresom je EFS TRADE MARK. Da bi se osoba uspesno nosila sa protivnikom u realnom okrsaju mora biti posebno psiho-fizicki spremna. Ovome se posvecuje ogromna paznja u EFS Akademiji. Polaznici se specijalno obucavaju da se u stresnoj situaciji ne blokiraju cime preuzimaju inicijativu u svoju korist. Polaznici od prvog casa bivaju izlozeni psiho-treningu (stress fighting) koji ih sprema za realne fizicke sukobe. Smatramo da se ovim posebno izdvajamo od drugih borilackih klubova.
ZAKLJUCAK: Iz svega do sada naucenog i u praksi proverenog napravili smo zaokruzeni sistem koji je dokazano efikasan na tvrdom tlu realnosti. Skinuli smo koru istocnjackog misticizma, tradicije i priblizili umece ljudima naseg podneblja. Ipak mi zadrzavamo mentalitet pocetnika, postujuci jedan od osnovnih principa zakonitosti prirode, evoluciju. Tako se i mi trudimo da nastavimo sa svojim fizickim i duhovnim razvojem. Potrebno je raditi mnogo, samopozrtvovano i razumno. Treba traziti, gresiti, popravljati se, gubiti i dobijati i verovati u sebe. To je put koji smo mi izabrali - PUT EFS-a.
Jiu jitsu
Rana istorija vestine dju-djutsu (jujutsu) gubi se u izmaglici legendi. U trecem veku pre nove ere zabelezeno je da je carski dvor organizovao turnire u odmeravanju snage, poznate kao Chikara Kurabe. Naucnici ovo smatraju prvim tragom japanskih borilackih vestina, istinskim izvoristem dva cisto japanska borilacko - sportska sistema, kasnije poznata kao sumo i jujutsu. Dalji razvoj ratnickog staleza prouzrokovao je i razvoj takvih borbenih vestina kao sto je yoroi kumiuchi, borenje pod punim ratnim oklopom. Pretpostavlja se da je ova neophodnost izrodila i specificne tehnike i strategije koje su imanentne onome sto danas prepoznajemo kao jujutsu.
Najstariji istrazen i zvanicno dokumentovan stil jujutsua bio je Takenouchi Ryu, osnovan od strane Takenouchi Hisamorija 1532. godine. Posle uvodjenja vojne vlasti pod Tokugawa shogunatom, pocetkom 17. veka, dugo razdoblje neprekidnih feudalnih ratova u Japanu privedeno je kraju. Tokom predstojeceg relativno mirnog perioda, od 17. do 19. veka, razvijeno je preko 720 novih jujutsu skola, odnosno stilova. Bilo je to "zlatno doba" srednjevekovnog jujutsua.
Jujutsu je danas generalno podeljen u dve velike grupe: postoje tradicionalne (koryu) skole i stilovi, i moderne (gendai) skole i stilovi. Ova je klasifikacija nacinjena prema vremenu nastanka i razvoja pojedine jujutsu skole (stil - Ryu). Postoje najmanje tri uobicajene definicije za "koryu" i "gendai". Najprihvatljivija analiza koristi trenutak uspostavljanja Meiji reformacije (1860-ih godina), sto je demarkaciona linija izmedju ranije nastalih "starih" i kasnije razvijenih "novih" stilova. Posle ukidanja feudalizma, kao i donosenja zakona kojima je zabranjno nosenje maca samurajima, kao i skoro svako vezbanje jujutsua. kenjutsua i sl, japanske borilacke vestine dobijaju sasvim novo usmerenje. Najveci brojh skola je zatvoren, ugasen. U takvom novom socijalnom okruzenju, samurajska klasa je morala da se prilagodjava i novim zahtevima. Svi stilovi i vestine kreirani u moderna vremena (ukljucujuci i Kodokan Dzudo, Aikido, itd) smatrani su novim, "gendai" stilovima.
Pojedine stare skole su ipak prezivele. Iako ih je bilo malo, kao sto su Kito Ryu, Tenjin Shinyo Ryu i Yoshin Ryu, one su bile dovoljna inspiracija Dzigoro Kanou da razvije sopstveni stil "Kano Ryu Jujutsu", mnogo poznatiji kao Kodokan Dzudo. Posle nekoliko javnih prikaza dzudoa, za vecinu preostalih "koryu" jujutsu majstora bilo je prirodno da svoje skole i ucenike pridruze Kodokanu. Na ovaj nacin, dzudo je zamenio i ujedinio vecinu tih jujutsu stilova.
Druga definicija pojmova "koryu" i "gendai" oslanja se upravo na reformatorski rad Dzigora Kanoa: svi stilovi nastali pre formiranja Kodokana su tradicionalni, ponekad cak nazvani i "originalnim", dok su noviji stilovi smatrani modernim.
Najsire prihvacena sistematizacija razdvaja stare od novih stilova zbivanjima tokom ranih 1950-ih godina. Medju Japanskim emigrantima i emisarima na zapadu bilo je dosta dzudo i djudjutsu instruktora. Veliki broj zapadnjaka je zahvaljujuci ovome upoznao jujutsu jos u periodu pre Drugog svetskog rata. U Japanu, tokom posleratne okupacije od strane saveznika, sve stare, tradicionalne skole bile su zatvorene. Zabranjeno je sve sto je sadrzalo rec "jutsu" u svom imenu. Ovaj "poslednji udarac" starim stilovima oterao je jujutsu u svojevrsnu ilegalu. Samo nekoliko koryu stilova je sacuvano, bilo tako sto su hibernirani tokom par teskih decenija, ili tako sto su preseljeni u druge zemlje.
Konacno, jujutsu kao da je rodjen iznova u Severnoj Americi i Evropi posle rata, najcesce restauriran od tragova vestine sacuvanih u drugim borilackim sistemima. Savremeni, moderni jujutsu (gendai jujutsu) tako zapravo pociva na ostacima starih stilova.
Krav Maga – Izraelska Borilacka vestina
Odbrambeno Takticki sistem Izraelskih Odbrambenih Snaga, Specijalnih jedinica, Policije, Security agencija.
Osnivacem Krav Mage smatra se Imi Lihtenfild, danas je vodeći autoritet u svetu gospodin Eyal Yanilov. Trenutno jedini Krav Maga Instruktor u SCG je Jovan Manojlovic.
Krav Maga je podeljena na 4 sektora: Vojni, Policijski, Security i Civilni.
Krav Maga obuhvata: samoodbranu, odbranu od svih mogucih vrsta napada i pretnji praznim rukama, ostrim objektima (nozevima itd.), vatrenim oruzjem (duga i kratka cev), tupih oruzja (stap, palica itd. ), u svakom mogucem okruzenju: otvoren prostor, zatvoren prostor, za stolom, u krevetu, u gomili ljudi, u vodi, u mraku, u autu itd.
Zbog specificnog treninga, obuke, drilova trenutno je najzastupljenija borilacka vestina u vecini armija i policija sveta, na svim kontinentima u preko 40 zemalja.
KM je trenutno najpopularniji oblik treninga samoodbrane u svetu, jednako dostupan svima i starima i mladima, i muskarcima i zenama.U Krav Magi je u potpunosti dosao do izrazaja izraelski u realnosti utemeljeni prakticni duh.ua
. Shootfighting – Shooto izvorno moderna Japanska borilacka vestina
Borilacka vestina koja je nastala 70’ih godina 20 veka i izvorno vodi poreklo iz Japana.
Osnovni razlog nastajanja ovog sporta je pokusaj prevazilazenja slabosti, nedostataka i takmicarskih ogranicenja pojedinacnih borilackih sportova. Cilj je bio stvaranje kompletnog borca – takmicara.
Doslo je do sjedinjavanja Olimpijskih borilackih sportova u jednu celinu. Sjedinjenu su: boks, judo i rvanje u jednu borilacku vestinu- shootfight – shooto. Kasnije su na Shootfight imali uticaj i drugi borilacki sportovi kao Tajlandski boks, Kik boks, Brazilski jiu jitsu.
Odrzavaju se Svetski i Evropski Sampionati. Dvojica predstavnika za ovaj sport u SCG su Shootfight – Jovan Manojlovic, Shooto – Miodrag Petkovic.
Trenutno ovaj vid takmicenja koji se u svetu odrzava pod razlicitim imenima je jedna od najpopularnijih borilackih vestina, i polako uzima primat nad klasicnim borilackim sportovima.
Filipinoindonezanski sistemi Arnis Modern i Kombat Arnis, Kali, Escrima nastali su u slicnim uslovima jednog istorijskog razdoblja kao i Wing Chun (Spansko-Holandska okupacija Filipinoindonezanskih ostrva). Sistema ima mnogo - nekoliko stotina. Opet je istorija diktirala uslove. Nastali su sistemi koriscenja prirucnog oruzja (palice, nozevi, macete...), kao i praznih ruku. Organizovan otpor nije postojao, znaci opet gerilsko ratovanje. Samim tim sistemi su bili izrazito delotvorni, ili jednostavnije: Unisti protivnika za najkraće moguce vreme.
Box, Thai Box, Savate Thai ili Tajlandski box je primenjiv sistem koji u svom arsenalu ima: sake, laktove, kolena, cevanice i stopala. Savate ili francuski box koristi sake i stopala i zahteva visoku preciznost.
Boks
Poreklo boksa se vezuje za p-rostor danasnje Etiopije, a vremenski pre 6000 godina. Veruje se da se odatle preneo na Egipat gde su na zidovima starih grobnica pronadjeni crtezi koji verno prikazuju borbu pesnicama tzv. pesnicanje. Boks je deo takmicenja drevnih olimpijskih igara odrzanih u Grckoj 688. godine pre Hrista. rimljani su upraznjavali ovaj sport, istina u nesto surovijem obliku. nakon propasti Rimskog carstva boks nestaje iz istorije, bar one koja je ostala zapisana sve do 18. veka kada se pojavljuje u Engleskoj i postaje posebno popularan sport. Engleski ucitelj macevanja Dzejms Fig (James Figg) smatra se osnivacem savremenog boksa. Istina sve do 1867. godine upraznjavao se u obliku koji je u sebi sadrzavao i elemente rvanja i nekih drugih, danas nedozvoljenih zahvata. Te godine ustanovljena su mnoga pravila koja i danas vaze.
Vec od 1882. god. odrzavaju se borbe profesionalnih boksera za titulu svetskog prvaka. Na olimpijske igre boks je prvi put uvrsten 1904. god. na igrama u Sent Luisu. Medjunarodni bokserski savez je osnovan 1911. godine.
Boks se kod nas pojavljuje pre I svetskog rata. U beogradu je 1912. god. odrzan prvi javni bokserski mec. Jugoslovenski teskoatletski i bokserski savez osnovan je 1924. godine. Prvo medjunarodno takmicenje odrzano je 1937. god. sa Cehoslovackom i Rumunijom. Od 1949. nasi takmicari nastupaju na evropskom prvenstvu a od 1952. godine na olimpijskim igrama. prvo amatersko svetsko prvenstvo odrzano je u Havani na Kubi 1974. godine.
Bokseri su podeljeni u 12 kategorija prema tezini: papir do 48kg, muva do 51kg, bantam do 54kg, pero do 57kg, laka do 60kg, poluvelter do 63,5kg, velter do 67kg, polusrednja do 71kg, srednja do 75kg, poluteska do 81kg, teska do 91kg i super teska preko 91kg.
Ring na kome se odrzavaju bokserska takmicenja dimenzija je 6,1 x 6,1m i oivicen je sa po 4 konopca (najnizi je sa 40cm od poda).
Na takmicenjima na kojima nastupaju amateri rukavice su tezine 228 gr. tj. 10 unci. Takmicari obavezno nose na glavi zastitnu kacigu (od 1984 god.), u ustima zastitnu gumu (zastita za zube) i ispod pojasa zastitnik abdomena (donjeg dela stomaka).
Profesionalni boks podrazumeva lakse tj. tanje rukavice (171 gr.) a kaciga nije deo opreme.
Sistem
SISTEM kao borilacka vestina nastao je u 10. veku na prostorima bivseg SSSRa kao odgovor na mnostvo borilackih vestina i stilova koji su prodirali sa istoka a sa sobom su nosili breme filozofije i formalnosti, koje se cesto nisu mogle uklopiti u zivot i naci primenu, te su stoga samo otezavale primenu istih disciplina. Razvijajuci SISTEM do danasnjih dana pod uticajem razlicitih uslova i napada s kojima su se sretali, ruski ratnici stvorili su stil borbe koji je kombinacija jakog duha i izuzetno jasne i prilagodljive taktike.
Od 1917. godine kada je nova vlast zaboravila sve tradicionalno i nacionalno, ova borilacka vestina gotovo se ugasila. Ipak shvativsi prednost ruskog sistema, sovjetska armija ga je usvojila kao redovni deo obuke svojih elitnih jedinica SPECNAZ. Jedan od vodecih poznavalaca sistema, Vladimir Vasilijev, cija je metoda jedna od najizucavanijih kod nas je bivsi instruktor SPECNAZ jedinica. Kao i njegov ucitelj Mihail Rjabko koji je aktuelni komandant antiteroristicke takticke grupe u Moskvi, imao je priliku da svoju vestinu prekali u ratnim uslovima.
